Popularna RTS ova serija „Vreme je za bebe" od danas premijerno startuje sa novim emisijama. Gledaoci će imati prilike da uživaju u životnim pričama porodica i da vide na koji način se pripremaju za najvažniju ulogu u životu

Tim povodom ekipa najomiljenije RTS-ove serije upiličila je prijem u „Klubu književnika" kako bi zvanično otvorili novu sezonu, koju čine 42 epizode.

- Prvu emisiju otvaramo sa mladim bračnim parom iz Užica, Rajkom i Draganom Milićević, koji dobijaju prvu bebu na koju su čekali pet godina. Iako su im doktori predlagali da urade vantelesnu oplodnju, čekali su da im taj dar dođe prirodno i od boga. Svake nedelje će se smenjivati priče različitih porodica na najzanimljiviji način- rekla je Vera Sitarica, uz zanimljiv podatak da otkako je počelo emitovanje emisija, statistički podaci govore da je svake godina zabeležen sve veći rast nataliteta.

- Volimo da verujemo da se rast nataliteta dogodio upravo zbog naše serije, ali svakako da postoji još razloga zbog kojih se parovi odlučuju na ovaj važan korak. Zanimljivo je to što se sve više parova odlučuje za treće dete, budući da je do sada to bila retkost. U našoj seriji se svaka beba dočekuje na svoj način, pa nam se čak javljaju ljudi da junacima priteknu u pomoć ako im ona potrebna. Jedan čovek iz Nemačke je poslao kolica za trojke. Gradonačelnik Beograda je takođe izašao u susret porodici koja je dobila blizance, dok su Vojvodina i grad Novi Sad pomogli sedmočlanoj porodici da dođe do krova nad glavom - rekla je Vera Sitarica za Press.

Naredne nedelje od 14 časova gledaoci će imati prilike da vide interesantnu porodicu iz Kraljeva, gde je otac vojni pilot koji i pored neodređenog radnog vremena uspeva da bude izuzetno posvećen svojoj porodici.

Uprkos predrasudama, u privatnoj školi „Ruđer Bošković" ističu da oni nisu utočište za razmaženu decu bogataša i da njihova diploma nije priznanica za uplaćenu školarinu već dokument koji otvara vrata svuda u svetu

Znanje je bogatstvo, ali bogatstvo je tu i da kupi znanje, ako naravno negde zaškripi. Ova rečenica mogla bi da važi ili je tek puka predrasuda kada je o privatnim školama reč. Tako je barem kod nas, gde sve ima svoju cenu, samo je pitanje ko šta može sebi da priušti. Shodno tome, vrhunsko obrazovanje je privilegija malobrojnih, i to ne onih najboljih, već najsrećnijih, koji često i ne znaju šta bi sa tolikom naklonošću „zvezda".

Međutim, u prvoj privatnoj osnovnoj školi i jednoj od prvih privatnih gimnazija „Ruđer Bošković" je drugačije. Tako barem u ovoj školi tvrde i to je njihovo pravo. Činjenica je da oni već godinama od najsrećnijih uspešno prave najbolje, trudeći se da razbiju stereotipe o privatnom obrazovanju kao idealnom utočištu za razmaženu decu parajlija, kojoj za punoletstvo sleduje besna limuzina i diploma „prestižne" škole u pregradi za servisnu knjižicu „zasluženog" četvorotočkaša.

- Za sedam godina postojanja gimnazije, i pet osnovne škole, uspeli smo da se izborimo sa predrasudom da se novcem može sve, pa i proći pored škole sa otvorenim prozorom automobila kroz koji će „uleteti" diploma... - napominje Dragan Štulić, zamenik generalnog menadžera „Ruđera".

Nismo srpski „Beverli Hils"

Njegovo je, rekosmo, da brani ime i status koje je škola stekla, kotirajući se među najboljima, a naše da se uverimo da vredi tih para. Naravno, ukoliko nam se nekada zametne šest, ili osam i po hiljada evra viška za godinu osnovnog, odnosno, srednjeg obrazovanja.

- Ne želimo da nas doživljavaju kao srpski „Beverli Hils", već da se o nama govori kroz sistem obrazovanja koji primenjujemo, a koji je na nivou najviših evropskih i svetskih standarda. Kroz uspehe koje naši đaci postižu na takmičenjima, kroz njihova studiranja na najprestižnijim univerzitetima, za šta im je diploma „Ruđera Boškovića" odlična preporuka; kroz posvećenost naših učitelja i profesora u čije se usavršavanje neprekidno ulaže; kroz napore da od dece stvorimo pre svega dobre ljude koji će svojim delima i znanjem pronositi dobar glas ove škole, kao i kompletne ličnosti spremne za izazove i zahteve vremena u kojem žive - pobraja Štulić dok šetamo kampusom škole u krugu nekadašnjeg kampa „Košutnjak" - tri hektara učeničkog raja u kojem ima svega osim onoga što je sastavni deo školovanja - bežanja s časova.

- Nastava je celodnevna, odnosno, od pola devet do pola pet po podne. U krug kampusa se može ući samo sa propusnicom, čitav prostor čuva naše obezbeđenje, dok su i školski objekti i čitav kampus pod nadzorom 75 kamera. Slušamo, šetamo, gledamo, beležimo: tereni za tenis, fudbal, košarku, balon sala, fitnes centar, restoran, ambulanta, art kabinet, biblioteka (sa više od 5.000 naslova u njoj), stoni tenis, trim staze...

- Da, sve to, ali moram opet da napomenem da težište ove ustanove ne počiva na pratećem sadržaju, već na modelu vrhunskog obrazovanja koje pružamo deci. Naravno da fizičkoj spremi posvećujemo veliku pažnju i učenici tokom dana imaju sasvim dovoljno vremena za sport, ali učenje je ipak na prvom mestu. Između ostalog, trudimo se da kod dece razvijemo i društvenu odgovornost, angažujući ih u mnogim humanitarnim i ekološkim akcijama. Redovno posećujemo Centar za decu sa posebnim potrebama na Čukarici, odlazimo u pozorišta, bioskope, organizujemo kreativne radionice u kojima deca profilišu svoje afinitete... - i još toliko toga nabraja drugi čovek „Ruđera".

Ko ima šansu?

No, ono što jeste evidentno - sve je podređeno naporu da diploma škole ne bude tek svojevrsna priznanica za dat novac, već „ćaga" koja će značiti koliko u svetu i znače diplome škola ovakvog tipa.

Problem je države, a ne „Ruđera Boškovića" to što ne mogu najbolji i najtalentovaniji učenici da se školuju po istim principima, ali dok ima i onih koji se trude da od najsrećnijih načine najbolje (slava i čast i državnim školama koje to uspevaju) - nije sve izgubljeno. Naprotiv!

U snažnom zemljotresu jačine 7,1 stepen Rihterove skale, koji je pogodio Novi Zeland 30 kilometara zapadno od grada Krajstčerč, nema žrtava, a povređeno je nekoliko osoba, od čega dve teže

Epicentar zemljotresa, koji se dogodio u 4.35 po lokalnom vremenu, bio je na dubini od 66 kilometara, a vlasti nisu izdale upozorenje zbog moguće pojave cunamija. Posle toga je usledilo još oko 12 potresa jačine od 5,3 do 3,9 Rihterove skale.

U zemljotresu su oštećene zgrade, nestalo je struje, a uspaničeni ljudi istrčali su na ulice u pidžamama. Nekoliko ljudi ostalo je zarobljeno u oštećenim zgradama, a nekoliko lopova je provalilo u oštećene prodavnice.

Proglašeno je vanredno stanje, a vojnici su u stanju pripravnosti kako bi mogli da priteknu stanovnicima u pomoć posle zemljotresa.

Putevi su blokirani, nestalo je struje, ne rade semafori, a došlo je i do prekida u snabdevanju gasom i vodom. Dimnjaci i zidovi sa starijih zgrada su srušeni.

Činjenicu da, uprkos jačini zemljotresa, nije bilo žrtava, stručnjaci objašnjavaju striktnim pravilima koja se primenjuju prilikom zidanja na Novom Zelandu, gde svake godine bude zabeleženo više od 14.000 zemljotresa.

- Novi Zeland ima vrlo visoke standarde u građevinarstvu, što znači da su zgrade snažne i izdržljive u poređenju sa, recimo, Haitijem - rekla je Marta Sevidž, profesorka geologije na Univerzitetu Viktorija.

U zemljotresu jačine sedam stepeni Rihterove skale, koji je 12. januara ove godine pogodio Haiti, poginulo najmanje 170.000 ljudi.

Bivši britanski premijer Toni Bler rekao je da radikalni islam predstavlja najveću opasnost sa kojom se svet danas suočava, ali nije priznao da je njegova politika, koja je odvela Veliku Britaniju u ratove u Avganistanu i Iraku, doprinela jačanju radikalizma

On je kazao da radikalni islamisti smatraju da njihov cilj opravdava apsolutno sva sredstva, pa čak i upotrebu hemijskog, biološkog ili nuklearnog oružja.

Izopačeni i nazadni

Bler je u intervjuu britanskoj medijskoj kući BBC, povodom objavljivanja njegovih memoara, rekao da je cilj zapadne politike borba protiv radikalnih islamista zato što su oni „regresivni, izopačeni i nazadni".

On je, takođe, rekao da se ne slaže za mišljenjem da se Čečeni, stanovnici Kašmira, Palestinci, Iračani i Avganistanci bore protiv strane okupacije, dodajući da cilj Al kaide u Iraku nije da istera američke vojnike iz Bagdada, već da destabilizuje vladu za koju su irački građani glasali.

Bivši britanski premijer opisao je Iran kao najveću državu koja sponzoriše radikalni islam i kazao da se on zato bilo kojim sredstvima mora sprečiti u nameri da proizvede atomsku bombu.

Iran tvrdi da je namena njegovog nuklearnog programa isključivo mirnodopska, a ne vojna, međutim Zapad smatra da on u tajnosti pokušava da proizvede atomsku bombu.

- Mi treba da pošaljemo vrlo jasnu poruku Iranu da ne može da ima nuklearno oružje i da ćemo ga mi zaustaviti u nameri da ostvari taj cilj - izjavio je Bler.

Nuklearno oružje

On je objasnio da time ne zagovara vojnu akciju, već da samo želi da kaže da nijedna opcija ne može biti isključena.

Bler je ispričao da se njegovo viđenje spoljnje politike promenilo posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine.

- Posle 11. septembra sam procenio da su se razmere rizika promenile. Postoji ogromna pretnja od kombinacije radikalnog ekstremnog pokreta i činjenice da bi oni, kada bi mogli, upotrebili nuklearno, hemijsko ili biološko oružje - rekao je Bler.

On je u razgovoru za BBC izrazio optimizam u pogledu mirovnog procesa na Bliskom istoku, pošto su u četvrtak u Vašingtonu počeli direktni pregovori između Izraela i Palestinaca. Bler je izneo mišljenje da je bliskoistočni mirovni proces sličan slučaju Severne Irske i da će uspeti.

Počeo je septembar, kiše, škola, ispitni rokovi... Zbog toga nas već drma nostalgija prema letu i godišnjim odmorima

A koji su događaji obeležili ovo leto? Sigurno Svetsko prvenstvo u fudbalu u Južnoj Africi, koje ćemo, osim po golovima, pamtiti i po Larisi Rikelme. Ova lepotica i model za donje rublje postala je poznata tokom poslednjeg Mundijala kada su mediji redovno objavljivali njene fotografije sa utakmica reprezentacije Paragvaja, koju je žestoko bodrila. Zbog istih tih fotografija zauvek ćemo pamtiti ovo leto po Larisi.

Sećamo se neverovatne histerije koja je pratila poslednji film Džejmsa Kamerona „Avatar". Ovaj holivudski blokbaster zabeležio je rekordnu gledanost između ostalog i zbog specijalnih filmskih efekata

Upravo zbog njih za posetioce su bile uvedene bioskopske 3D naočare pomoću kojih je gledanje ovog hita imalo posebni doživljaj.

Ubrzo posle „Avatara", a naročito zbog njegovog ogromnog uspeha kod publike, holivudski producenti počeli su da izbacuju seriju filmova u 3D verziji. Nadali su se da će i oni proći na isti način kao i Kameronov hit, ali se to nije desilo. Takođe, tržište su zapljusnuli 3D televizori, blu-rej plejeri, ali ni to nije donelo očekivani novac filmskoj industriji.

Poslednji podaci o gledanosti filmova govore da su 3D naslovi podbacili. Gledanost hitova u trodimenzionalnoj verziji prošla je gore od njihovih običnih bioskopskih verzija. Odmah posle objave ovih podataka oglasili su razni filmski eksperti, ali i mnogi sociolozi su počeli da obrađuju ovaj fenomen.

Kao prvi razlog navedeno je da ljudi nisu uvek spremni da iskeširaju novac za skuplje karte (čak 25 odsto) predviđene za 3D naslov, a „Avatar" je ipak bio jedinstveni fenomen. Pokazalo se da 3D ipak pravi veću razliku u novčaniku gledalaca od samog kvaliteta. Kao drugi razlog naveden je sam kvalitet slike. I pored velikog uspeha „Avatara", bilo je filmskih kritičara koji su istakli da trodimenzionalni hitovi imaju tamniju sliku i umesto da približe radnju gledaocima, oni je udaljavaju. Stručnjak za projekciju Leni Lipton je dodao da slika gubi polovinu osvetljenja jer pola ide u jedno oko, a pola u drugo. Svetlo se meri u Lamberovim stepenima i normalne verzije filmova imaju oko 14 stepeni, a u „Avataru" je izmerena cifra od tek četiri.

Ipak, sigurno je da će 3D zagospodariti svetom igrica, a budućnost filmskih verzija u bioskopu danas je neizvesna.

I posle 25 godina od tragične smrti, Dragan Mance je i dalje najomiljeniji fudbaler i najveći simbol Partizanovih navijača

Trećeg septembra navršilo se 25 godina od smrti najvećeg ljubimca Partizanovog „juga"; fudbalera Dragana Mancea, koji je 1985. godine poginuo na autoputu Beograd - Novi Sad. Posebna bizarnost je bila da je Mance tog dana poginuo žureći u svom „pežou" na trening, a upravo mu je nekoliko meseci pre toga iz uprave Partizana stigla zamerka, i to baš zbog njegovog odnosa i ponašanja na treninzima.

Iako je prošlo više od dve decenije od Manceove pogibije, popularnost ovog fudbalera i njegov kultni status među navijačima Partizana je neumanjen. Tako je i pre nekoliko godina na samom mestu nesreće u kojoj je legendarna crno-bela devetka izgubila život osvanuo veliki grafit „Legenda živi", uz crtež na kom je Mance prikazan u karakterističnoj pozi. Naravno, reč je o čuvenom klizanju na kolenima po fudbalskom terenu i uzdignutim rukama, ritualu kojim je Mance redovno proslavljao svoje golove.

Antologijski gol u Londonu

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. U Partizan je stigao u svojoj 18. godini. Za crno-bele je odigrao 279 utakmica na kojima je postigao 174 gola, od kojih se pamte mnogi, ali sigurno najviše onaj koji je 1984. godine u Londonu zabio Kvins Park rendžersu. Ovaj pogodak je ušao u anale srpskog fudbala, a i danas se često gleda na Jutjubu.

Zbog čega je Dragan Mance i posle 25 godina od smrti i dalje neprevaziđena ikona i simbol Partizanovog „juga"? Naravno da je prerana smrt slavnih osoba oduvek pravila od njih mitske ličnosti. Tako je bilo i u slučaju američkog glumca Džemsa Dina, koji je izgubio život u saobraćajnoj nesreći, kao i u slučaju tragične smrti pevača grupe „Nirvana" Kurta Kobejna. Bitno je istaći da je Dragan Mance za svog života postao idol Partizana, i to najviše zahvaljujući svojim golovima i načinu na koji ih je proslavljao. Bilo je to vreme kada su se pare uveliko vrtele u jugoslovenskom i srpskom fudbalu, a nekadašnji amaterski entuzijazam igrača sve je više uzmicao pred surovim profesionalizmom. Dragan Mance je u toj i takvoj početnoj eri hladnih profesionalaca igrao sa strašću klinca koji je tek počeo sa fudbalom na terenu u kraju.

Gospodar „juga"

Živeo je za golove i zbog toga ih je na tako temperamentan i karakterističan način i proslavljao. Takođe, Partizanovi i Zvezdini fudbaleri postajali bi popularni na navijačkim kopovima svojih klubova najviše zahvaljujući golovima koje su postizali protiv svojih rivala. A Dragan Mance je uvek navijačima Partizana pred derbi sa Zvezdom obećavao golove i to obećanje je i skoro redovno ispunjavao. Zbog toga su ga Partizanovi navijači prozvali „gospodarom 'juga' i navijačke duše".

Kolika je bila njegova popularnost među „Grobarima" najbolje govori sledeća epizoda. U periodu kada je Manceu isticao ugovor sa Partizanom, bilo je nesporazuma sa upravom i popularni centarfor je najavio odlazak sa Topčiderskog brda. A onda su „Grobari" stupili na scenu, preteći da će uprava snositi posledice ako Mance ode. Ubrzo je postignut dogovor i Mance je ostao, a u znak zahvalnosti „Grobarima" je dao obećanje da će biti u toj sezoni najbolji strelac lige. Nažalost, na samom početku sezone je poginuo. U prvoj utakmici posle Manceove pogibije Partizan je igrao protiv Prištine, a ceo stadion je tražio od igrača crno-belih da postignu pogodak u čast nastradalog centarfora. Toliko željeni pogodak postigao je u samom finalu meča Ljubomir Radanović.

Opasni mali crni

Čuveni trener Toma Kaloperović doveo je 1980. godine mladog i talentovanog Dragana Mancea iz drugoligaša Galenike, kako se tada zvao današnji FK „Zemun". Mance je tada imao 17 godina i na jednoj utakmici zapao je za oko treneru Partizana. Kako je Čabrinović kasnije pričao, pokušao je nekako izokola da ga izvuče od trenera Zemunaca Ivana Čabrinovića, a da mu ovaj ne uzme „i crno ispod nokta". Tako mu je Kaloperović preneo poruku da ima odličan tim, ali da mu treba jedan iskusni napadač, misleći na Slobodana Santrača, koji je tada završavao karijeru u Partizanu, i Čabra se upecao; tražio je Santrača, a zauzvrat nudio igrača po izboru. Toma Kaloperović se kao nećkao i rekao:

- Dajte onda vi meni onog malog crnog što igra na krilu, čini mi se da se zove Dragan, nešto na M - pravio se nevešt.

- Dragan Mance misliš? Imaš ga... ima takvih na livadama oko Zemuna koliko hoćeš - odgovorio mu je Čabrinović, a mali crni je ubrzo postao najpopularniji fudbaler na Partizanovom „jugu".

Marku Laliću platna kartica sa 500 evra, a Gordana Janičijević-Potpara, Slobodan Lazarević, Bojan Savić i Vladimir Majković dobili po 100 evra

Čak 900 evra naši srećni dobitnici iz nagradne igre „Press keš 2" preuzeli su u petak u prostorijama Univerzal banke Beograd, u ulici Kneza Mihaila 1!

Platnu karticu ove banke sa „kreditom" od 500 evra preuzeo je Marko Lalić iz Beograda, a platne kartice od 100 evra dobili su Gordana Janičijević-Potpara, Slobodan Lazarević, Bojan Savić, kao i Vladimir Majković, takođe svi iz prestonice.

Tatjana Matić je srećnim dobitnicima, u ime banke, uručila kartice sa kojima „pressovci" mogu kupovati robu i plaćati usluge u celoj zemlji.

- Čitam svaki dan kako se dobitnici čude osvojenoj nagradi i da ne veruju da su baš oni bili srećne ruke i osvoje neku od nagrada koje Press deli. Nisam im verovao, ali sada kada sam došao da preuzmem novac shvatio sam kako im je. Ja sam u pozitivnom šoku i ne verujem još da sam stvarno dobio ovoliki novac. Osećaj je neverovatan! Osvojenu nagradu od 500 evra potrošiću zajedno sa svojom porodicom, a Pressu  još jednom mnogo zahvaljujem na ovako lepoj nagradi i dodeli - kaže Marko Lalić.

I penzioner Vladimir Majković nije verovao u nagradu sve dok nije na ruke dobio platnu karticu.

- Svaka vam čast! Nisam ni slutio da mogu biti ovoliko srećan. Iznenadili ste me maksimalno. Na penziju 100 evra dođe više nego odlično. Press čitam od prvog broja i mislim da sam zaslužio ovu nagradu. Novac ću trošiti natenane kako bi ga više imao na računu - rekao je u šali Vladimir Majković.

Bojan Savić je jedva dočekao da preuzme 100 evra u Univerzal banci Beograd.

- Držalo me je nestrpljenje sve do dodele. Jedva sam čekao kada ću doći i preuzeti vrednu nagradu. Pressu mnogo hvala, a 100 evra ću malo ostaviti da „odleži" na kartici pa ću ih potrošiti na jedno putovanje u Srbiji - priča Bojan Savić.

Uskoro kreće novo kolo velike Pressove nagradne igre, a do tada svakoga dana nastavite da igrate našu novu nagradnu igru „Press koš".

Slavni sve češće ljubav prema partnerima i deci iskazuju tetovažama. Poslednji je to učinio fudbaler Duško Tošić, koga je ubrzo „iskopirala" tašta Divna Karleuša

Duško Tošić, fudbaler Crvene zvezde i suprug Jelene Karleuše, još jedna je u nizu slavnih osoba koje svoju ljubav dokazuju tetovažom. Duško je, uoči rođendana svojih ćerki Nike i Atine, na desnoj ruci istetovirao njihova imena, što je inače njegova supruga već ranije učinila. Ovim Tošićevim potezom je bila više nego oduševljena njegova tašta Divna Karleuša, pa je brže-bolje i sama zakazala termin kod tatu majstora. Ona je na levoj ruci istetovirala čak pet imena. Pored imena svoje dve unuke, stavila je i imena ćerke Jelene, sestre Danijele i sestrića Marka.

Dokazivanje ljubavi šaranjem po telu odavno je postao trend na srpskoj estradi, a među prvima su to uradili Nataša Bekvalac i Dača Ikodinović. Danilo je došao na ideju da svojoj devojci umesto ruža ili čokolade pokloni njen portret na sopstvenoj koži, a ona mu je posle nekoliko meseci uzvratila na isti način, istetoviravši početno slovo njegovog imena. I baš je kitnjasto slovo D iscrtano na Natašinom telu bilo povod za prosidbu. Taj njen gest naveo je impulsivnog i strastvenog Danila da konačno kupi verenički prsten i klekne pred plavokosu pevačicu.

Seka kao Rijana

Nataša na telu ima ukupno tri tetovaže: na nadlaktici leve ruke početno slovo imena svog supruga, iza levog uha početno slovo ćerkinog imena, a kao i njen suprug ima istetoviranog labuda kao simbol večne ljubavi.

Baš kao i njena „dvojnica" Rijana, Seka Aleksić je navučena na crtanje po telu, pa je pre nekoliko meseci uradila 12. tetovažu, kada je na kažiprstu desne ruke istetovirala „psst", koje bi, kako je objasnila, trebalo da simbolizuje čitanje i tišinu.

Inače, Seka je pre desetak godina uradila prvu tetovažu u obliku tribala, da bi kasnije na leđima istetovirala ime svoje majke, a zatim je na nozi dodala novi tatu u vidu početnog slova svog imena. Na plećki je istetovirala rečenicu „Moje znanje je moja moć", a potom je iscrtala zvezdice koje se protežu duž ramena. Jedna od poslednjih tetovaža je urađena na zglobu ruke i predstavlja datum kada su ona i njen verenik Veljko Piljikić počeli da se zabavljaju. Zanimljivo da istu tetovažu na ruci ima i Veljko.

Veliki ljubitelj tatua je i Marija Šerifović, koja je prvo na desnoj podlaktici istetovirala slova B i M, a potom i stihove na španskom jeziku.

- Odavno sam poželela da se tetoviram i baš mi se dopada kako izgledaju moje tetovaže. Ipak, teško je zaustaviti se. Od samih tetovaža su mi važniji ljudi i situacije za koje me one vezuju. Posvećene su nekoj bitnoj osobi i važnom događaju, ali ipak je to intimno. Ukupno imam pet tetovaža. Jedna je datum mog rođenja, druga nosi jasnu poruku - no regrets (nema kajanja), treća znači: „Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve"... Planiram još tetovaža - ispričala je Marija.

Muke zbog Draže

I njena koleginica Tijana Dapčević ima tri tetovaže.

- Svaka tetovaža ima neko posebno značenje za mene. Davno sam istetovirala jednu melodiju koju sam sanjala za 18. rođendan. Sutradan sam je istetovirala. Posle deset godina iznad te tetovaže sam ucrtala mesec sa slušalicama, a kasnije sam tetovirala narukvicu na levoj ruci. Tetoviranje vam je kao zaraza - kada jednom krenete, nema stajanja. Mislim da ću se još tetovirati - priča Tijana.

Posebnu ljubav prema tetovažama gaje sportisti.

Fudbaler Mateja Kežman ima tatu na oba ramena još iz vremena dok je igrao za holandski PSV. Od pre nekoliko godina na njegovoj levoj podlaktici ćirilicom je ispisano ime ćerke Aleksandre, a poznati fudbaler ima i istetovirana imena svoje dece Lazara, Jakova i Aleksandre, ali i likove svetaca.

Košarkaš Milan Gurović je zbog tetovaže Draže Mihailovića na ramenu imao mnogo problema. Iznad Draže, Milan je tetovirao i velikog orla, a na telu ima još nekoliko tetovaža. Bivši fudbaler i učesnik „VIP Velikog brata" Saša Ćurčić na svom telu ima 14 tetovaža, a poslednja koju je uradio su usne Anđeline Džoli na svom vratu. .

Srpski reprezentativac Dejan Stanković ima nekoliko tetovaža, a najupečatljiviji je tribal na desnoj nadlaktici. Inače, Stanković je osmu godišnjicu braka sa Anom obeležio tako što je na desnoj ruci napravio novu tetovažu koju je posvetio supruzi.

Dušica Duda Janković, Srpkinja poreklom iz Jagodine, već 11 godina uživa status velike zvezde u Brazilu. Duda, poznatija u Južnoj Americi pod nadimkom Dijamant, dugo godina vlada u ženskom profesionalnom boksu i ultimat-fajtu

U ekskluzivnom intervjuu za Press Jankovićeva govori o tome kako je u zemlji fudbala uspela da se izbori za status zvezde.

- Sportom se bavim odmalena. Bavila sam se plivanjem, rukometom, karateom, kik-boksom i sada profesionalnim boksom i ultimat-fajtingom. Posle bombardovanja Srbije, sport je svuda bio u drugom planu. Nisam bila spremna da prestanem da se takmičim, pa sam rešila da odem u drugu zemlju i probam. Dobila sam svoju šansu u Brazilu i tu sam već 11 godina - kaže Duda.

Otkuda želja da se baviš borilačkim veštinama?

- Radoznalost i izazov. Volim sportove koji su neobični za ženu, jednostavno, našla sam se u borilačkim veštinama.

Koliko imaš pobeda nad protivnicima i koliko imaš nokauta?

- Skor u profi boksu je 11 pobeda, od čega pet nokautom, i dva poraza u 13 mečeva.

Kako objašnjavaš da u Brazilu, gde sportovi poput fudbala ili odbojke zauzimaju primat, imaš status prave zvezde?

- Ne znam da li sam zvezda ili ne, jednostavno radim svoj posao. Kako je boks neobičan za ženu, mediji se više interesuju. Jako sam svestrana, pa je i to pomoglo, a na kraju krajeva, takmičim se pod njihovom zastavom, pa mislim da me i zbog toga poštuju.

Da li je još neko sa ovih prostora zvezda u Brazilu?

- Dejan Petković Rambo je prava zvezda ovde, veća nego što se u Srbiji to zamišlja. A što i ne bi bio, dobro igra, uvek je primeran, mediji ga vole, navijači Flamenga ga obožavaju. Nažalost, imamo malo vremena da se družimo, čak i sa njegovom porodicom, jer nam obaveze to ne dozvoljavaju.

Da li bi se i pod kojim uslovima vratila u Srbiju da živiš i radiš?

- Na to pitanje ne znam odgovor. Često razmišljam o toj mogućnosti, najviše zbog porodice i prijatelja, ali sam se jako vezala za Brazil i ne znam da li bih sada mogla da promenim mesto boravka. Nekako ti uđe u krv ovo mesto.

U Brazilu si često viđena u raznim reklamama. Šta sve reklamiraš?

- Generalno, sve vezano za sport, opremu, odeću, teretane, sportske događaje i slično.

Glumila si u filmu „Kupi mi Eliota". Da li te privlači ideja da se baviš glumom i da se oprobaš eventualno u Holivudu?

- Glumom se nisam posebno nikada bavila, osim u tom filmu, u nekim sapunicama, spotovima i reklamama. To nije dovoljno za Holivud, sigurna sam. Nikada mi nije prošlo kroz glavu da budem glumica.

Da li je jednom Srbinu teško da se prilagodi životu u Brazilu?

- Nije teško prilagoditi se, ne samo Srbima, nego svima, Brazil je otvoren za sve koji dođu. Što se ženskog sporta u Brazilu tiče, ovde vladaju uglavnom odbojka, fudbal, košarka, ima i dosta pojedinki u manjim sportovima.

Da li film „Devojka od milion dolara" odslikava pravo stanje u ženskom boksu?

- Ne. Taj film uopšte nije dobra reklama za boks, ženski ili muški. To je antireklama. Boks je čist sport, postoje pravila i sigurno ne ubija ljude.

Kakvo mišljenje imaš o Lejli Ali, ćerki Muhameda Alija?

- Nikakvo posebno. Dobrih bokserki ima mnogo u svetu, razlika je samo ime. Kako ona sama kaže, ona je Ali. To se poštuje. Mediji je vole, ali sigurno ima mnogo boljih bokserki od nje.

Da li postoji neka devojka koja je „jača" od Dude Janković?

- Od ludog uvek postoji luđi, od jačeg postoji jači. Ja se samo još dobro držim, pa ćemo videti dokle.